SVETSKI VESLAČKI KUP U BEOGRAD – Prvi dan

Četverac bez kormilara Radoje Đerić, Nikola Stojić, Goran Jagar, Miljan Vuković, dvojac bez kormilara Jovan Popović, Nenad Beđik, dubl skul Miloš Vasić, Marko Marjanović i ženski dubl skul Ivana Filipović obezbedili plasman u polufinale kroz repesaž

Posle Ive Obradović, koja se plasirala u polufinale skifa direktno kroz kvalifikacije, među 12 najboljih na Svetskom kupu u Beogradu plasirale su se i preostale četiri posade srpske veslačke reprezentacije. U popodnevnom delu programa u petak, 4. maja, na Savskom jezeru (Ada Ciganlija) ispit u repesažima položili su dvojac bez kormilara Jovan Popović, Nenad Beđik, dubl skul Miloš Vasić, Marko Marjanović, četverac bez kormilara Radoje Đerić, Nikola Stojić, Goran Jagar, Miljan Vuković i ženski dubl skul Ivana Filipović.

Iva Obradović

Popović i Beđik su u repesažu izvеslali odličnu trku i sa vremenom 6:30.24 ubedljivo su trijumfovali u prvoj grupi repesaža, ispred posada Češke1, Grčke1, Grčke 2, Hrvatske 3 i Nemačke 2. U subotu će veslati u polufinalu od 13,14 časova.

– Za razliku od prve trke u kojoj smo krenuli nešto sporije odlučili smo da u repesažu počnemo oštro od početka. Već u prvih 500 metara smo se odlepili, a od polovine trke smo počeli da dodajemo gas i da uvećavamo prednost u odnosu na konkurenciju. Polako ali sigurno smo počeli da hvatamo pravi ritam, s obzirom da smo nedavno počeli da treniramo u paru. U svakom slučaju cilj nam je plasman u finale i čvrsto verujemo da možemo do toga – kazao je posle trke Jovan Popović.

Vasić i Marjanović su u repesažu za 8 stotinki pobedili Belgijance i tako se domogli polufinala koje je na programu u subotu od 13,42 časova. Bili su treći s vremenom 6:21.64, iza posada Argentine i Češke2.

– Nismo bili na visini zadatka u kvalifikacijama i odlučili smo da u repesažu odveslamo mnogo borbenije. Ta taktika nam je upalila. Uspeli smo da uđemo među prvih 12 ali nismo u potpunosti zadovoljni izdanjem prvog dana, bez obzira što smo praktično novoformirana posada. Nadam se da ćemo u polufinalu biti na mnogo višem nivou – istakao je Marko Marjanović.

Dubl Skul - Vasić i Marjanović

Radoje Đerić, Nikola Stojić, Goran Jagar i Miljan Vuković su prošli pravu golgotu u repesažu ali su na kraju ipak uspeli da osvoje treće mesto i da obezbede plasman u polufinale koje se vesla u subotu od 13.56. S vremenom 6:01.58 prošli su kroz cilj iza posada Rusije i Italije1.

– Pred samu trku u repesažu pala je odluka da ja umesto Đerića zbog moje agresivnosti sednem na mesto štrokera na kojem nisam bio oko 20-tak dana. To se osetilo prvih 700 metara. Vijugali smo na stazi, ali smo se ipak sastavili i uspeli da dođemo do polufinala. I posle prvog dana cilj je ostao isti a to je plasman u finale. To je jednostavno uslov da ova posada opstane i posle Svetskog kupa. Sutra se na mesto štrokera vraća Đerić i učinićemo sve da opravdamo poverenje, kako stručnog štaba tako i nas samih – kazao je Goran Jagar.

Poslednja se polufinala domogla Ivana Filipović. Iako je vodila gotovo celu trku repesaža na kraju je osvojila drugo mesto s vremenom 7:37.32 i zajedno sa prvoplasiranom Litvankom i trećeplasiranom Britankom našla se u polufinalu koje će se veslati u subotu od 15,27 č.

– Mogu da budem zadovoljna svojim nastupom prvog dana. Plasmanom u polufinale ispunila sam cilj, a da li ću otići i korak dalje videću sutra. Svesno sam se prištedela u prvoj trci. Posle uvodnih 500 metara sam spustila gas jer sam bila svesna da ne mogu da se nosim celim tokom trke sa Kineskinjom i Šveđankom. U repesažu prevаshodan cilj mi je bio da odveslam tehnički dobru trku. Na plasman se nisam obazirala iako je na kraju došlo mesto koje je vodilo u polufinale. I sutra u borbi za finale trudiću se da, pre svega, budem na najvišem tehničkom nivou pa šta bude – smatra Ivana Filipović.

Trebinjac Radoje Đerić (20) priča o svom meteorskom usponu u sportu zahvaljujući projektu VSS „Indetifikacija mladih talenata“, teškom ali uspešnom prilagođavanju na život u Beogradu, protekloj sezoni i očekivanjima od naredne, olimpijske, godine, oduševljenju koncertima na Beogradskoj filharmoniji, bratu Mirku koji je krenuo njegovim stopama…

Dana 31. avgusta 2006. prvi put u životu je seo u čamac. Tačno pet godina kasnije na Svetskom prvenstvu u Bledu u četvercu bez kormilara izveslao je fantastičnu trku kojom se plasirao u polufinale ovog takmičenja i tako širom otvorio vrata Olimpijskih igara, a samo četiri dana kasnije petim mestom u B finalu i overio „vizu“ za London. Meteorski uspon koji se retko viđa u sportu i u koji ni on sam nije verovao kada su mu zime 2006. na veslačkoj animaciji u Trebinju predstavnici Veslačkog saveza Srbije (VSS) rekli da traže talente za Igre 2012.

Njegovo ime je Radoje Đerić, 28. decembra će napuniti tek 20 godina, iza sebe ima samo petogodišnji staž u veslanju, ali i rezultate kojim bi mogli da se podiče i mnogo stariji takmičari.

Te zime 2006. projekat VSS „Indetifikacija mladih talenata“, koji je tek počeo sa realizacijom i uz podršku Ministarstva omladine i sporta, odveo je predstavnike srpskog veslačkog sporta u Trebinje. Iz škola u ovom gradu među mnogobrojnim klincima koji su želeli da se okušaju na ergometru našao se i 14-godišnji Đerić. Čim je seo za „mašinu“ za srpske veslačke stručnjake nije bilo velike dileme – odmah su ga indetifikovali za potencijalog reprezentativca.

– Pre veslanja sam se okušao u mnogim stvarima – plivanju, fudbalu, folkloru. Ipak, od rođenja su me stalno privlačili novi izazovi, a veslanje je bilo upravo nako nešto. U Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini ovaj sport gotovo da nije ni postojao, budući da je i sam Savez nedavno osnovan i primljen u Svetsku veslačku organizaciju. Želja za novim saznanjima me je privukla da odem na testiranja koje je u mom rodnom gradu organizovao Veslački savez Srbije. Kada su videli da imam potencijal obelodanili su da će najperspektivniji klinci dobiti priliku da odu na školovanje u Beograd i da će tamo početi ozbiljno da treniraju veslanje. Isprva sam mislio da je reč o nekoj šali, budući da mi je bilo neverovatno da će neko imati hrabrosti da maloletne klince odvede u velegrad kao što je Beogard i da tamo odgovara za njih u svakom smislu. Nastavio sam da treniram, doduše samo na ergometru, i onda je već u aprilu 2006. došlo pismo iz Veslačkog saveza Srbije u kojem je pisalo da sam izabran za program „Indetifikacija mladih talenata“ u okviru projekta „London 2012“. Nisam mogao da verujem šta se dešava. Međutim, kada su predstavnici VSS razgovarali sa mojom porodicom i pojasnili o kakov je ambicioznom projektu reč u prelomio sam. Došao sam u Beograd, upisao elektrotehničku školu „Rade Končar“ i počeo da treniram u Veslačkom klubu Partizan. Tako je sve počelo – kaže na početku Radoje Đerić.

Iako sportska priča Radoja Đerića deluje kao san u početku nije bilo tako. Kako kaže prvih šest meseci u Beogradu je prolazio kroz pravi pakao.

– Iz grada od 30.000 stanovnika, od kojih sam većinu poznavao, sa svega 14 godina sam došao u metropolu sa dva miliona duša, od kojih gotovo da nikog nisam znao. S početka je to bio, znam često da kažem, klasičan survivor (preživljavanje prim. aut.). U Trebinju sam znao svaki kutak, a u Beogradu nijednu ulicu. Bio sam smešten u internatu na Zvezdari, išao sam u školu na Paliluli, a trenirao na Adi. Dok nisam pohvatao gde je šta dešavalo mi se da budem totalno izgubljen. Jednom mi se desilo da prudužim autobusom desetak stanica jer nisam bio siguran gde da siđem. Takođe, treninzi su odmah s početka bili pakleni, obaveze u školi ogromne, a sve to sam morao da iznesem na svojim 14-godišnjim plećima. Nije bilo lako. Dešavalo mi se da kada se vraćam u internat posle napornog dana pomislim „šta mi je sve ovo trebalo“. Bio sam na ivici i da odustanem, ali ogromna želja za uspehom, ali i velika podrška koju sam dobijao od roditelja, ljudi iz Saveza, kao i iskusnih reprezentativaca Nikole i Ivana, pomogli su mi da istrajem. Takođe, moram da istaknem i veliku pomoć koju sam dobio od direktora škole „Rade Končar“ Momčila Stojanovića. Imao je sluha za moje ogromne obaveze u sportu, a mnogo mi je pomogao i svojim savetima koji se tiču života. Ipak, posle pet godina Beograd me je naučio mnogo toga, a nekako mi je sada postao tesan iako to nisam mogao ni da zamislim da će se ikada destiti kada sam 2006. došao u naš glavni grad – ističe Đerić.

Đerić je nekako pregurao period prilagođavanja na totalno novi način života. Kako posebno ističe, sve je postalo mnogo lakše i lepše, kada su krenuli rezultati. Oni su mu ulili ogromno samopouzdanje i neverovatnu snagu i pokazali da je na odličnom putu:

– U okviru programa „Indetifikacija mladih talenata“ bilo je mnogo momaka. Iz Trebinja četvorica, nekoliko iz Zvornika, Knića… Svi mi smo bili na istoj startnoj liniji i trebalo je da se izborimo za svoje mesto pod suncem. Gusto sito selekcije iz te prve grupe prošli smo Miloš Vasić i ja. Nas dvojica smo već 2007. postali balkanski kadetski prvaci u dubl skulu što je bio najbolji dokaz da stvarno vredimo. Godinu dana kasnije sam u četvercu sa kormilarom sa Milošem Vasićem, Lukom Đorđevićem, Miljanom Vukovićem i kormilarom Markom Mimićem osvojio visoko četvrto mesto na Svetskom prvenstvu za juniore u Lincu i peto mesto u dubl skulu sa Jovanom Jovanovićem na Svetskom prvenstvu za juniore u Brivu. Ipak, 2010. je nekako bila prelomna, pošto sam prvi put zaveslao u seniorskoj konkurenciji. Selektor Nebojša Ilić je odlučio da u toj sezoni napravi četverac bez kormilara a upario je jednu mladu postavu, s ciljem da godinu dana kasnije ona napade “vizu” za Igre u Londonu. Od početka Miljan Vuković, Goran Jagar, Miloš Vasić i smo pokazali da imamo sliučan zaveslaj i da možemo odlično da funkcionišemo. Prošle godine smo osvojili srebro na Svetskom kupu na Bledu i bili šesti na Evropskom prvenstvu u Montemoru o Velju, što su bili odlični rezultati.

Teški četverac je i u sezoni za nama dokazao kvalitet. Iako su izostala odličja prevashodan cilj je ispunjen – na Svetskom prvenstvu na Bledu je izvađena “viza” za London:

– Prošlu sezonu sam kako to i običaj nalaže za sve nas počeo u manjim čamcima iako je bilo očigledno da ću veslati u četvercu iz 2010. U dvojcu bez kormilara sa Miljanom Vukovićem bio sam drugi na regati u Zagrebu, a na istom takmičenju Vuković, Vasić Jagar i ja osvojili smo prvo mesto u teškom četvercu. Isti rezultat četverac je ponovio i na regati u Italiji gde smo ubedljivo trijumfovalu u finalu ispred četveraca Italije i Hrvatske, što je bio najbolji dokaz da ova posada izuzetno napreduje. Na svetskim kupovima u Minhenu i Lucernu smo bili sedmi, odnosno peti što su bili solidni plasmani. Pred Svetsko prvenstvo na Bledu nismo svi iz četverca bili fit pa nismo bili u mogućnosti da treniramo maksimalno u pripremama. Zbog toga smo možda na Bledu prošli i lošije nego što smo očekivali iako je 11. mesto i plasman na Igre u Londonu ogroman rezultat. Evropsko prvenstvo u Plovdivu nije merodavno pošto finalnu trku praktično nismo ni veslali, jer se Vuković razboleo. Isključivo zbog toga smo bili poslednji u finalu. Sve u svemu mogu da budem zadovoljan proteklom sezonom, pre svega onim što smo pokazali u veslačkom smislu iako smo u plasmanskom mogli da budu za trunčicu i bolji.

Pripreme za narednu, olimpijsku, godinu su počele. Đerić smatra da je ovaj period najbitniji za ishod sledeće, izuzetno, važne sezone.

– Iskustvo mi govori da u zavisnosti kako poseješ u zimskom period tako ćeš i da poženješ kada krene regatna sezona. Svi odreda moramo da damo svoj maksimum na bazičnim pripremama ukoliko želimo da postižemo dobre rezultate u trkama. S velikim motivom smo svi odreda krenuli u pripreme, pogotovo što su ulog Olimpijske igre u Londonu. Za sada imamo kvalifikovana dva čamca i borba za pozicije u njima je ogromna. Nadam se da ću svojim zalaganjem i kvalitetom izboriti za sebe mesto u olimpijskom timu, što mi je san otkako sam počeo da se bavim veslanjem. Učestvovati na Igrama je privilegija za sve svetske sportiste, a meni se evo ukazala ta prilika već posle pet godina bavljenja ovim sportom. Mislim da u Londonu možemo da napadnemo medalju. Lično se ne plašim nijedne svetske posade, jer smo u protekloj sezoni dokazali da imamo brzinu i kvalitet da se uhvatimo u koštac sa svima. Naravno priprema mora da bude na najvišem nivou i to kako na fizičkom tako i na psihološkom planu. Četverac je u protekloj sezoni u gotovo svim trkama pokazao da je uz rame svima, ali nekako smo uvek posusatajali u poslednjih 500 metara. Taj deo trke odlučuje fizička sprema, al i psihološki moment, koji ćemo, nadam se, podići na viši nivom – veruje Đerić.

Iako mu obaveze na treningu i na Fakultetu za menadžment u savremenom biznisu na Banovom brdu, gde trenutno živi u iznajmljenom stanu sa Milošem Vasićem, ne ostavljaju mnogo slobodnog vremena Đerić stalno teži da ga popuni na kvalitetan i zanimljiv način.

– Nisam od onih koji vole da sede kod kuće. Stalno sam za neku akciju i smišljam načine kako što sadržajnije da ispunim svaki dan. Beograd sam prešao uzduž i popreko. Često odem na neki koncert, a u poslednje vreme mi veslači smo česti gosti Beogradske filharmonije. Zaista se odlično provedemo na svim koncetrima Beogradske filharmonije ali ćemo uskoro verovatno da smislimo nešto novo.

Radoje ima i pet godina mlađeg brata Mirka, koji je krenuo njegovim stopama.

– I Mirko je u programu “Indetifikacija mladih talenata“. Došao je u Beograd i počeo da trenira veslanje. Ima svu moju podršku i savete kada god to traži. Ipak, da li će uspeti zavisi isključivo od njega. Mora da se privikne na svojevrsni spartanski način života koji, ako uspešno prođe, na kraju može mnogo toga da mu donese – kaže na kraju Radoje Đerić.