Naša najuspešnija veslačica svih vremena i prva koja je uspela da se domogne olimpijskih igara priča o svojim veslačkim počecima, protekloj sezoni i očekivanjima od predstojeće, planovima za budućnost…

Naše veslanje dugo je čekalo na nekog ko bi i u ženskoj seniorskoj konkurenciji bio pravi takmac na svetskoj sceni. Posle decenija iščekivanja 6. maja 1984. godine u Novom Sadu rođena je prva istinska zvezda ženskog srpskog veslanja. Sedamnaest godina kasnije Iva Obradović je prvi put sela u čamac i od tada pa sve do danas traje njena prelepa veslačka priča.

Iako je kćerka našeg poznatog veslača Dragana Obradovića koji je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka s velikim uspehom branio boje Jugoslavije Iva kaže da otac nije imao presudan uticaj da i ona uzme veslo u ruke.

– Do 17 godine sam se bavila folklorom, i do tada se nisam oprobala ni u jednom sportu. Tada se nešto prelomilo u meni. Sela sam u čamac i shvatila da je veslanje pravi sport za mene. Doduše, o ovom sportu sam sve najlepše godinama slušala od oca Dragana. Za razliku od većine ostale dece kojima su u detinjstvu čitane bajke ja sam od oca slušala razne dogodovštine sa njegovih raznih putovanja i nastupa na velikim takmičenjima. Bez obzira na to on nikada nije inicirao da krenem njegovim stopama. Relativno kasno sam odlucila da se okušam u veslanju, a čim sam zaveslala po prvi put ovaj sport me je pridobio  – priseća se svojih prvih veslačkih koraka Iva Obradović.

Da iver ne pada daleko od klade videlo se već 2004. kada je Iva, posle samo tri godine treniranja, došla do svoje prve medalje. U Poznanju osvojila je bronzu u skifu na Svetskoj regati za veslače do 23 godine, a samo godinu dana kasnije u istoj disciplini postala je svetska prvakinja na Planetranom šampionatu za seniore do 23 godine u Amsterdamu.

Ova zlatna medalja, kako kaže, joj je uz evropsko srebro u dubl skulu s Ivanom Filipović na Evropskom prvenstvu za seniore u Plovdivu prošle godine i plasman u finale skifa na Svetskom prvenstvu na Novom Zelandu 2010, najdraže dostignuće u dosadašnjoj karijeri. Naravno, ni šta ne može da poredi sa učešćem na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008, kada je ušla u istoriju našeg veslanja kao prva veslačica kojoj je pošlo za rukom da se domogne najveće sportske svetske smotre.

Iva Obradovic i Ivana Filipovic

– Takmičiti se na Olimpijskim igrama je za mene bila velika cast. Iako sam u Pekingu osvojila tek 11. mesto u skifu, sama činjenica da sam bila deo ovog događaja je bila ze mene veliki podstrek da nastavim dalje. Ove godine sam sve podredila veslanju i nadam se da ću zaveslati i na Igrama u Londonu 2012. Odlučila sam i da pauziram godinu dana na koledžu Berkli gde mi je ostalo još nekoliko ispita do diplome iz antorpologije, ne bi li se što bolje spremila, prvo za olimpijske kvalifikacije u Švajcarskoj u maju, a potom i, čvrsto verujem, nastup u Londonu.

Iva je prošlu takmičarsku sezonu počela nastupom u skifu na Svetskom kupu u Licernu koji je završila na 11. mestu. Taj, kako ističe, podbačaj je na neki način ubrzao odluku da zavesla s Ivanom Filipović u dubl skulu, o čemu se razmišljalo već neko vreme.

– Zbog školskih obaveza u Americi, i na regatama u Rusiji i Americi kasno sam se priključila pripremama reprezentacije, tako da nikako nisam uspevala da podignem formu na nivo iz 2010, koja je bila moja najuspešnija godina. Na Svetskom kupu u Lucernu sam u skifu bila 11. i taj plasman sam doživela kao određeni neuspeh. Ipak, to se pokazalo kao dobra stvar jer je na neki način dodatno doprinela odluci stručnog štaba da Svetsko prvenstvo na Bledu nastupim u dubl skulu sa Ivanom Filipović. To je kombinacija o kojoj smo već neko vreme razmišljali. Ivana o ja smo i u Americi nekoliko puta trenirale u dvojcu i dubl skulu ne bi li videle kako to sve funkcioniše. Već tada smo uvidele da bismo mogle da budemo dobra kombinacija s obzirom na sličan zaveslaj i brzinu. Definitivna odluka da zajedno zaveslamo doneta je na pripremama za Bled, a na samom takmičenju smo i dokazale da smo s pravom verovale u sebe. Odveslale smo odličnu trku u kvalifikacijama i direktno se plasirale u polufinale. Ipak, u naredne dve trke nismo bile na nivou s prve i ostale smo dve mesta ispod crte za “vizu” za London. Definitivno, nedostajalo nam je iskustva i jakih takmičenja da bismo možda već na Bledu ispunile olimpijsku normu. Takođe, nakon analize shvatile smo šta nam nedostaje i na tome smo radile u pripremama za Evropsko prvenstvo u Plovdivu. Tu je stigla nagrada u vidu srebrne medalje. Bile smo na visini zadatka. U finalu smo iza sebe ostavile Čehinje, koje su veslale finale na Bledu. Bolje od nas su bile samo Ukrajinke, četvrte s Bleda, i to za svega dve sekunde. Upravo u Plovdivu smo i definitivno shvatile da smo pobednička kombinacija i to nam je ulilo dodatno samopouzdanje ali i pokazalo šta nam je činiti u narednom periodu. U finalu Plovdiva za zlato nam je nedostajala brzina u prvih 500 metara i to je ono na čemu ćemo raditi u pripremama za nastupajuću sezonu.

Iva Obradovic

Pripreme su u punom jeku, a Iva ističe da sve ide u dobrom smeru.

– Trenutno veslamo u skifovima i zaista i Ivana i ja pokazujemo veliki napredak. Videćemo kako će sve izgledati kada sednemo u dubl skul ali ne treba sumnjati da ćemo biti maksimalno spremne za sve izazove koji nas očekuju. Mislim da ukoliko nastavimo ovim ritmom i ukoliko nas zaobiđu neke nepredviđene stvari bićemo vrlo blizu jednog od prva dva mesta na Olimpijskoj regati u Švajcarskoj koja donose “vizu” za London. Kako sada stvari stoje najveći konkurenti po mom mišljenju biće nam Amerikanke i Italijanke, koje su na Bledu nastupile u čevtercima, a koje su imale odlične rezultate u dubl skulu 2010. Naravno, tek u Švajcarskoj ćemo videti ko je došao s kojim snagama, jer nije isključeno da će se pojaviti neka nova posada koja će iznenaditi sve. U svakom slučaju sve što radimo sada podređeno je Igrama u Londonu, a trenutno i ne razmišljam o tome da možemo da ih propustimo – samouverena je Iva.

Ivi je ostala još godina da bi stekla fakultetsku diplomu u Americi gde studira na Berkliju. Nema ni najmanju dilemu šta nakon diplomiranja.

– Trenutno sam popuno fokusirana na veslanje i Igre u Londonu. Naravno, negde mi u glavi stoji i ta poslednja godina na Berkliju. Kada diplomiram gotovo sigurno ću se vratiti u Srbiju i potpuno ću se posvetiti veslanju, a o bavljenu antopologijom koju studiram o tom – potom – kaže na kraju Iva Obradović, najbolja sportiskinja Novog Sada u 2011. i najbolji sportista Vojvodine za prošlu godinu zajedno sa Ivanom Filipović.

OKVIRI

U veslanju moraš da daš celog sebe

Bez namere da umanji specifičnost ostalih sportova Iva Obradović za veslanje smatra da je jedan od najzahtevnijih sportova:

– Veslanje je sport kojem, zarad uspeha, moraš da se posvetiš u potpunosti. Iako takmičarska sezona traje samo tri meseca, veslači treniraju “punom parom” tokom cele godine, a pogotovo zimi kada se praktično najviše brusi forma. Da bi postigao dobar rezultat u veslanju neophodno je da upotrebiš sve svoje fizičke i psihičke resurse. Nikada nema opuštanja. I sama tehnika zaveslaja nije konstantna kategorija, lako se kvari a neretko se desi da jedan dan odveslaš idealno a da već narednog dana muku mučiš sa tehnikom. Sve u svemu, veslanje je jedan od najzahtevnijih sportova, u svakom smislu. Treninizi su spartanski a put do uspeha pakleno težak.

Knapkova i Nejkova ispred svih

Zbog svih specifičnosti veslanja i posvećenosti koju mora da ima svaki takmičar Iva Obradović ceni i poštuje svaku veslačicu. Ipak, posebno je izdvojila dve veslačice.

– Od veslačica s kojima sam imala priliku da se takmičim posebno cenim olimpijsku pobednicu iz Pekinga Bugarku Rumijanu Nejkovu i Čehinju Mirku Knapkovu. To su, po mom mišljenju, dve najbolje skifistkinje na svetu.

Reprezentativac Srbije priča o teškim trenucima bez veslanja, neizmernoj zahvalnosti selektoru Nebojši Iliću na poverenju i novoj šansi, životu u Americi, večitom rivalstvu Berklija i Vašingtona koje je poredio sa rivalitetom Zvezde i Partizana, San Francisku koji ga je ostavio bez daha, životnoj raskrnici prema kojoj nepovratno ide…

Jovan Popović (rođen 11. maja 1987) pripada plejadi srpskih veslača koji su sredinom prve decenije novog milenijuma u velikom stilu zakoračili na svetsku scenu. Kao rođeni Beograđanin bez obzira na široku paletu raznih sportova u glavnom gradu odlučio je da 1997, kao desetogodišnjak, počne da trenira veslanje u kojem je, gotovo neprekidno, već deceniju i po.

Nakon izuzetno uspešnih epizoda u mlađim kategorijama svoj veslački dar je počeo da pokazuje i u seniorskoj konkurenciji. Ipak, kada se očekivalo da zasija punim sjajem povreda ga je odvojila od čamca. Dve godine ga nije bilo u reprezentaciji, ali uprkos tome, selektor veslačke reprezentacije Srbije Nebojša Ilić nikada nije izgubio veru u njegov kvalitet. U februaru ga je posetio u Americi, gde studira na prestižnom koledžu Kalifornija Berkli, i tada je skovan plan o njegovom „kambeku“.

– Iza mene je težak period. U veslanju sam od desete godine. Reprezentacija je postala deo mene, ali nažalost nisam mogao da branim boje nacionalnog tima gotovo dve godine. Tek tada sam izgleda shvatio koliko mi je sve to značilo, i pripreme i takmičenja. Dugo sam se oporavljao od povrede, a nakon toga sam pokušao da se polagano vraćam u formu trenirajući na koledžu. Ipak, pokazalo se da tako dugo neću dostići nivo koji sam imao uoči povrede. Selektor Nebojša Ilić me je posetio u febuaru i tada smo se dogovorili da se vratim u državni tim. Bez razmišljanja sam prihvatio da pauziram godinu dana na koledžu da bih se potpuno posvetio treninzima jer sam kipeo od želje da se vratim u svoj veslački element – kaže na početku Đani.

Nakon sezone u Americi na raspolaganje reprezentaciji stavio se 6. juna. Kako ističe s početka mu je bilo izuzetno teško da se prilagodi novom-starom sistemu treninga.

Jovan popović i Nebojša Ilić

– Tek kada sam došao u Srbiju i kada sam počeo sa treninzima shvatio sam koliko sam izašao iz forme. Bilo je očigledno da sam stagnirao u Americi jer sam se teško prilagođavao na nove trenanžne zahteve. Ipak, znao sam svoj cilj i ništa mi nije teško padalo. Niko od reprezentativaca nije bio načisto kako će izgledati sama sezona, ko će s kim veslati. Posle zagrevanja u skifu, seo sam u dvojac i prvi važan ispit imao sam na Svetskom kupu u Lucernu gde sam veslao u paru sa Aleksandrom Filipovićem. Nismo prošli dobro što je bilo možda i očekivano s obzirom na neiskustvo i na kratak period koji smo imali za uveslavanje. Nakon Lucerna desio mi se još jedan peh. Operisao sam umnjake, došlo je do komlikacija, tako da sam morao neplanirano da pauziram nekoliko dana duže. Selektor je odlučio da me na pripremama za Svetsko prvenstvo u dvojcu bez kormilara upari s Nikolom Stojićem, s kojim sam poslednji put veslao 2006. i to u četvercu. Bili smo solidni na pripremama, ali nismo bili načisto šta možemo na Bledu. Ipak, nadljudskim naporima uspeli smo da ostvarimo prevashodan cilj i da obezbedimo Srbiji „vizu“ za Olimpijske igre u Londonu. Samo ja znam koliko mi je bilo teško na Bledu. Imao sam nekoliko neprespavanih noći baš iz razloga što nisam imao samopouzdanje jer sam i dalje bio daleko od forme. Ipak, na kraju je sve prošlo dobro, a potvrda da smo Stojić i ja dobra kombinacija usledila je na Evropskom prvenstvu u Plovdivu gde smo osvojili bronzu – smatra Popović.

Pripreme za narednu, olimpijsku, godinu su odavno počele. Pršti na sve strane. Svi reprezentativci, uključujući i Popovića, su sa velikim motivom ušli u borbu za mesta u srpskoj veslačkoj reprezentaciji za London kojih trenutno ima šest.

Jovan Popovic i Nikola Stojic

– Nakon teške povrede i duge pauze jedan od glavnih motiva da se potpuno vratim veslanju bilo je to što sam želeo da nastupim na olimpijskim igrama, koje su san svakog sportiste. Svakako da je mogućnost da učestvuješ na najvećoj sportskoj smotri dodatni motiv za sve nas u reprezentaciji. Naporno treniramo, i u razgovoru između sebe niko ne pamti da smo ikada ovako pripremali. Između nas, pak, vlada zdrava konkurencija, bodrimo se međusobno i zaista je milina raditi u takvoj atmosferi. Ko će od nas na kraju zauzeti mesto u olimpijskom timu zavisiće od svakog ponaosob. Što se mene lično tiče imam ogromnu obavezu prema selektoru Iliću, koji mi je pružio veliku šansu da se vratim u državni tim, ali i prema ostalim momcima jer moram da potvrdim svoje mesto ovde. Takođe, imam obavezu pružim i više od svog maksimuma i prema samom sebi da jer sam uzeo godinu dana pauze na koledžu, ostavio iza sebe svoj dosadašnji način života na koji sam se prilagodio u Americi, i došao ovde s jednim jedinim ciljem – da se potpuno vratim veslanju koje je bilo i ostalo važan deo mog života – kaže Popović i dodaje.

– Verujem u to što radim. Prihvatam pohvale i kritike stručnog štaba sve s željom da budem među odabranim za London, a nadam se mi poći za rukom da predstavljam Srbiju na Igrama 2012, pogotovo što su mi izmakle igre u Pekignu. Nema sumnje da je i samo učešće na olimpijskim igrama vrhunac karijere svakog sportiste. O tome su mi govorili i sam selektor Ilić, koji je do sada predvodio na olimpijskim igrama nekoliko naših posada, ali i Majk Teti koji me je trenirao u Americi, inače selektor SAD, koji je imao čast i da njegove posade osvoje olimpijsko zlato. Posebu draž olimpijskim igrma, makar kada je veslanje u pitanju, daje to što na njima uvek ima mnogo iznenađenja pa gotovo sve posade koje se kvalifikuju imaju šansu i za medalju. Jednostavno, olimpijska godina je uvek specifična. Dešavalo se da posade koje su dominirale tri godine pred Igre na njima potpuno podbace, i obratno. Naš selektor je u nekim izjavama pre početak priprema kazao da ćemo ići na medalju u Londonu tako da nema razloga da ne verujemo da imamo i kvalitet za to. Lično mislim da je krajnje vreme da riznici mnogobrojnih odličja sa velikih takmičenja dodamo i jedno olimpijsko.

Popović je jedan od mnogobrojnih veslača koji su nakon završene srednje škole odlučili da nastave obrazovanje u Americi. Studira marketing na univerzitetu Kalifornija Berkli, a najveću zahvalnost da pohađa ovaj prestižan koledž duguje upravo veslanju.

– Zahvaljujući postignutim rezultatima u veslanju dobio sam poziv da budem stipendista ovog koledža. Nakon položenih testova obreo sam se u Americi. Smatram da je to što baveći se veslanjem imaš mogućnost da dobiješ ovako kvalitetno obrazovanje jedan od najvećih dobiti bavljenja ovim sportom, naravno uz sve ono što donosi i nastup za nacionalni tim, koji je nešto posebno za svakog od nas ponaosob. Godina na Berkliju košta 55.000 dolara i to retko ko može sebi da priušti. Ja sam zahvaljujući veslanju ipak sebi obezbedio ulaznicu na ovaj univerzitet – istakao je Popović.

jovan Popović u osmercu Berklija

Po njegovim rečima studiranje u Americi mu je mnogo dobro došlo i to iz više razloga:

– Ja sam u Ameriku otišao godinu i po dana nakon završene srednje škole pošto sam pauzirao to vreme posvetivši se veslanju. Odlaskom „preko bare“ prvi put u životu sam se odvojio od porodice što me je nekako primoralo da ubrzano sazrim i da se osamostalim. Živim u iznajmljenoj kući van samog kampusa sa još petoricom veslača sa mog koledža. Apsolutno se sami staramo o sebi i moramo da mislimo o svim detaljima. Takođe, odlaskom u Ameriku proširio sam svoje vidike, video šta sve u svetu postoji, upoznao druge kulture i spoznao neki apsolutno drugi način života. Doduše, sam period prilagođavanja u jednoj hiljada kilometara udaljenoj zemlji meni je bio znatno olakšan budući da na istom koledžu studira i moj mlađi brat, takođe veslač. Iako ne živimo na istom mestu i imamo malo vremena za viđanje, u Americi smo se dodatno zbližili iako smo i ovde bili dosta bliski. U svakom slučaju najiskrenije bih preporučio svakom ko dođe u priliku da ode na studiranje u Ameriku da to i iskoristi jer obrazovanje koje tamo može da dobije može da mu bude odskočna daska u životu.

Obaveze jesu ogromne, ali po Popovićevim rečima, dan je potpuno ispunjen i sadržajan tako da ne osetiš vliki napor, pogotovo kada se lepo organizuješ, na šta su uostalom i prinuđen.

– Dan počinje u 6 ujutru, kada odlazimo na jutarnji trening a pošto je staza daleko od samog kampusa imamo organizovan prevoz koji nas odvozi do trening centra i vraća na kampus. Nakon jutarnjeg treninga idemo na predavanja koja traju do otprilike 15 časova kada se ponovo vraćamo na stazu i imamo popodnevni trening. Kući stignemo oko 19 časova, i sutra sve ispočetka. Naravno, dođe dan kada ne možeš da otvoriš oči od umora ali vremenom se na sve navikneš. Nedelja je slobodan dan i tada puniš baterije. Iako deluje da je sve pretrpano i preobimno to nekako ni ne osetiš pošto si preokupiran obavezama. Sam sistem studiranja je takav da, pogotovo nama s ovih prostora, nije težak. Na samim predavanjima, koja su jako zanimljiva, mnogo toga možeš da naučiš i uz određeni rad kod kuće vrlo lako možeš da polažeš ispite. Takođe, i sami treninzi nisu ni približno naporni kao oni koje imamo u reprezentaciji.

Popović „podvlači“ da je veslanje je izuzetno popularan sport na američkim koledžima.

– Veslači su izuzetno poštovani sportisti na svim koledžima. Iako je ovo po klasifikaciji individualan sport u Americi se veslanje doživljava kao timsko nadmetanje. Na Berkliju postoji 50 veslača i svi mi se borimo za mesta u samo jednom osmercu, što je jedina disciplina na američkim koledžima. I sama takmičenja su krajnje zanimljiva. Pre nego što počnu svojevrsna prvenstva prvo Zapadne obale, a potom i cele Amerike, koledži odmeravaju snage u duelima, kada se na stazi nalaze samo dva čamca iz gostujućeg i domaćeg koledža. Zanimljiva tradicija jeste da svi članovi poraženog osmerca na kraju trke predaju majce sa svojim imenima pobedničkom osmercu i na taj način mu odaju priznanje za pobedu. Takođe, zanimljivo je da se i na samim šampionatima ovekovačeva samo pobednik. Iako se u finalima takmiči po šest čamaca samo pobednik dobija medalje dok su svi ostali poraženi, bez obzira da li su bili drugi ili šesti. Drugim rečima – samo se vrednuje prvo mesto što na neki način razvija pobednički mentalitet.

Dostignuća na sportskim borilištima se izuzetno prate, pa je rivalitet među koledžima ogroman.

– Gledajući celokupni sport najveći Berklijev rival jeste Stanford pošto se, poput, nas nalazi u zalivu San Franciska. Međutim, Stanford nikada nije imao jaku veslačku sekciju tako da je za nas uvek bio lak zalogaj. Ubedljivo najveći rival Berklija su veslači na koledža Vašington iz Sijetla. Taj rivalitet traje decenijama i može slobodno da se poredi sa rivalitetom Partizana i Crvene zvezde. Kada imamo duel sa ovim koledžom, bilo kod nas ili kod njih, dolazi veliki broj bivših veslača da bodre svoj tim. Takođe, medijski je izuzetno ispraćeno a postoji čak i televizijski prenos. Jednostvano, kada postaneš veslač Berklija nekako odmah poželiš da pobediš Vašington jer je to najslađa pobeda.

Na Berkliju je oko 700 sportista i svi se oni međusobno uvažavaju, bodre i druže.

– Sportskom sekcijom na Berkliju rukovodi jedan sektor koji zna tačan kalendar svih takmičenja i na vreme obaveštava kada se koji sportisti takmiče. Veslači organizovano idu razne utakmice a i ostali sportisti dolaze nas da podržavaju. Atomsfera na stazi je uvek odlična, a u samom finišu trke zna da bude i do 700 navijača. Inače, svi sportisti su popularni, uključujući i veslače. To što si jedan od 700 sportista na koledžu odmah te odvoji od ostalih 30.000 studenata koliko u svakom trenutku studira na Berkliju.

Ako se dobro organizuješ imaš i slobodnog vremena, koje Popović najviše voli da troši za obilaženje raznih znamenitosti.

– Na 20-tak minuta sam vožnje vozom od San Franciska koji je, mogu slobodno da kažem, jedan od najlepših svetskih gradova u kojima sa boravio. San Francisko se nalazi u jednom ogromnom zalivu a ima mnogo autentičnih mesta koje uživam da posećujem. Naravno, jedna od stvari koje sam odmah posetio i prešao ga jeste i čuveni most “Golden Gejt” koji je zaista impresivan. Inače, do odlaska u Ameriku ovaj grad sam video samo na filmovima, a tek kada sam u njemu boravio shvatio sam koliko na filmovima ima montaže budući da su neka mesta prikazana znatno bližim nego što i zaista jesu. Inače, moje omiljeno mesto jeste jedna tvrđava koja je nikla za vreme Drugog svetskog rada i s koje ti se s jedne strane pruža pogled na čitav San Francisko a sa druge na okean. Često odem tamo jer je reč o jednom o najlepših vidikovaca. Od ostalih američkih gradova do sada sam uspeo da obiđem San Dijego, Los Anđeles, Sijetl i Boston. Svaki grad je priča za sebe. San Dijego i Los Anđeles su dosta slični. Sijetl je malo hladniji pošto se nalazi severnije, dok je Boston jedan od najevropskih gradova u Americi i nekako najsličniji Beogradu.

Popoviću je do kraja studija ostalo još godinu dana, a za njega “pitanje za million dolara” jeste šta posle toga.

– Nekako se bližim velikoj prekretnici u životu kada ću morati da odlučim gde i šta dalje. S jedne strane mnogo sam uložio napora da bih otišao u Ameriku i truda na studiranju da bih olako nakon završetka studija okrenu leđa i vratio se kući bez i da probam da nađem posao i da pokušam da se ostvarim u Americi na polju za koje sam se obrazovao. Takođe, u godinu dana sam u vezi sa jednom Amerikankom. S druge strane svestan sam da bi u tom slučaju morao da ostavim iza sebe veslanje bez kojeg trenutno ne mogu da zamislim život. Međutim, kada god sam bio u Srbiji, zbog ogromnih obaveza u veslanju, bio sam takoreći pod staklenim zvonom tako da i nisam istražio sve mogućnosti koje se ovde pružaju. U svakom slučaju očekuje me teška odluka, o kojoj ne želim da razmišljam u ovom trenutku jer ću šta god da odlučim žaliti zbog toga što sam nečega morao da se odreknem – kaže na kraju Popović.