Neizostavni član veslačke reprezentacije Srbije Goran Jagar priča o velikom gubitku koji mu je dao još veći motiv za London, prošloj i predstojećoj, olimpijskoj, sezoni, o ulogama “učenika” u dvojcu i “učitelja” u četvercu, promeni discipline, očekivanjima od Svetskog kupa u Beogradu, ljubavi prema vodi…

Goran Jagar pripada “staroj gardi” našeg veslanja. Ne po godinama, budući da 10. juna puni tek 28, već po veslačkom stažu. U ovom sportu je bez prekida od 1998, kada je Veslačkom klubu Galeb iz Zemuna napravio svoj prvi zaveslaj. Od tada pa sve do danas veslanje je ostalo njegovo glavno životno opredeljenje.

Braneći boje Galeba, a od 2005. i Partizana, osvojio je pregršt medalja na domaćoj sceni. Uporedo sa klupskom gradio je i izgradio briljantu reprezentativnu karijeru. Što u juniorskoj što u seniorskoj konkurenciji “upisao” je brojne uspehe, a u prebogatoj riznici medalja napravio je mesto i za olimpijsko odličje koje će, nada se i čvrsto veruje, popunuti već u Londonu.

“Lovac” (prezime Jagar najverovatnije vuče koren od nemačke reči jäger što znači lovac) odavno je krenuo u lov na sportski kapitalac, koji mu je izmakao u Pekingu 2008, kada je u dvojcu bez kormilara sa Nikolom Stojićem zauzeo sedmo mesto. Kako kaže, u toj poteri ne dozvoljava da ga bilo šta destabilizuje. Psihološki i fizički je maksimalno spreman da preskoči sve prepreke koje mu se nađu na tom putu.

– Praktično čim smo izvadili “vizu” za London osvojivši 11. mesto u četvercu bez kormilara na prošlogodišnjem Svetskom prvenstvu na Bledu okrenuli smo se Olimpijskim igrama. Iako se još ne zna ko će s kim veslati iskreno se nadam da ću izboriti svoje mesto u olimpijskom timu. U Pekingu sam debitovao na najvećoj sportskoj smotri i zaista sam bio fasciniran tim događajem. Stojić i ja smo bili maksimalno spremni, ali smo doživeli peh pošto smo zakačili bovu i na kraju smo morali da se zadovoljimo trijumfom u B finalu, odnosno sedmim mestom. Od tada se praktično oštrim za London. Maksimalno sam fokusiran na žestoke i, mogu slobodno da kažem, nikad bolje pripreme, a ne dozvoljavam ništa da me poremeti – kaže na početku Goran Jagar.

Ovaj 28-godišnji primeren i uzoran momak ističe da će u Londonu imati i motiv više. Za vreme nedavnih priprema u Izraelu preminula mu je majka Nada, koja mu je uz oca, bila najveći oslonac i podrška.

– Majčina smrt za mene predstavlja ogroman gubitak. Međutim, taj događaj kao da mi je udahnuo novu snagu za sve izazove koji me očekuju u ovoj godini. Naime, znam koliko je majka želela da osvojim olimpijsko odličje pa mi ta misao u glavi ne dozvoljava da stanem u ovom teškom trenutku već da hrabro nastavim dalje. U Londonu ću veslati i za nju – ističe Jagar.

Pripreme za sportski događaj godine su u punom jeku. “Teški” četverac – Miloš Vasić, Radoje Đerić, Goran Jagar, Miljan Vuković, koji je formiran 2010, ostao je bez odličja prošle godine ali je vađenjem olimpijske “vize” ispunio glavni cilj.

– Zadovoljan sam prethodnom sezonom. Dostigli smo špic forme na Svetskom kupu u Lucernu gde smo ušli u finale. Ipak, kao mlada i neiskusna posada nismo taj špic uspeli da održimo do Bleda. Izmakao nam je finale ali smo u B finalu uspeli da se domognemo mesta koje je vodilo direktno u London i time zadovoljimo i sebe i stručni štab. Upravo to održavanje forme na najvišem nivou je nešto na čemu najviše radimo i ako uspemo da taj segment popravimo možemo slobodno da razmišljamo ne samo o finalu u Londonu već i o mestu na postolju. “Teški” četverac je izuzetno kvalitetan i smatram da nema te posade na svetu s kojom ne možemo da se nosimo – kaže Jagar.

Pre nego što je zaveslao u teškom četvercu, Jagar se niz godina takmičio u dvojcu bez kormilara sa mnogo starijim i iskusnijim Nikolom Stojićem. Sada je on nastariji i najiskusniji u čamcu. Po njegovim rečima odlično se snašao kako u novoj disciplini, tako i u svojevrsnoj ulozi “učitelja”.

– Promena discipline u veslanju nije retka pojava i podrazumeva se da moraš brzo da se prilagodiš novim zahtevima. Ipak, mnogo je lakše kada pređeš iz manjeg u veći čamac. Naime, u četvercu je brži zaveslaj, tj. brže se odbacuješ nogama ka špicu čamca. Zbog toga je malo veći problem ako godinama veslaš u četvercu pa pređeš u dvojac, jer u četvercu vremenom postaneš brz a dvojac te tera da ideš malo sporije što se tiče samih pokreta – pojašnjava Jagar i nastavlja – Kada je reč o ulozi u samoj ekipi nije da se ništa nije promenilo. Godinama sam uz sebe imao prekaljenog Stojića i mnogo mi je značio svaki njegov savet. Pogotovo kada smo veslali u Pekingu. Bio sam fasciniran samim učešćem na Igrama, dok je njemu to bila treća olimpijada. Dobio sam mnogo korisnih saveta koji će mi značiti i u Londonu. U teškom četvercu sam, pak, ja najiskusniji i nastariji. U startu, kada je formirana ova posada, bilo je možda i normalno što su mene ovi mladi momci doživljavali kao nekog, grubo rečeno, “šefa”. Sami su od mene tražili odgovore na razna pitanja. Ipak, vremenom sam se im i ja stavio do znanja da ne želim da vodim glavnu reč i da oko svega zajedno moramo da dođemo do zaključka. Iako je po kvalifikaciji veslanje individualan sport gotovo svi ga doživljavaju kao kolektivno takmičenje. Tako je i u teškom četvercu. Nemamo šefa i svi smo podjednaki.

U mnoštvu uspeha na domaćoj i međunarodnoj sceni Jagar nijednu medalju posebno ne ističe. Kako kaže sva odličja su mu podjednako draga jer je za svako od njih uložio ogroman trud i napor. Ipak, učešće na Igrama u Pekingu ima posebno mesto u njegovom srcu:

– Tek kada odeš na olimpijske igre shvatiš veličinu tog događaja. Osvajao sam medalje na svetskim i evropskim prvenstvima, svetskim kupovima, ali tek kada sam zakoračio u Olimpijsko selo u Pekingu stekao sam utisak da sam uspeo u veslanju. Iako važi za frazu zaista smatram da je samo učestvovanje na olimpijskim igrama ogroman uspeh za svakog sportistu.

“Teški” četverac je svoj ogroman potencijal dokazao u godini osnivanja. Na Svetskom kupu na Bledu 2010. osvojio je srebrnu medalju. Pitali smo Jagara da li taj uspeh može da se ponovi na ove godine Prvom svetskom kupu koji će se od 4. do 6. maja održati u Beogradu:

– U olimpijskoj smo godini i sve što radimo je podređeno učešću u Londonu. S tim u vezi smo određen je i cilj na Svetskom kupu u Beogradu. Biće to prvo veliko takmičenje u ovoj godini i samim tim rezultat neće biti u prvom planu. Ipak, ne bi trebalo sumnjati da ćemo da pružimo i više od svog trenutnog maksimuma. Takmičiti se pred svojom publikom je dodatni motiv za svakog sportistu i svojski ćemo se truditi da ne izneverimo uvek velika očekivanja svih ljubitelja sporta i veslanja u našoj zemlji.

Goran Jagar, što je logično je s obzirom na sport kojim se bavi, veliki ljubitelj vode. Ima porodični čamac “kabinaš” i kada god mu obaveze dozvole pridruži se ocu na pecanju. Rođen je u Virovitici iz koje se preselio u Beograd 1991.

– Moji roditelji su bili vojna lica i kada su počeli sukobi u bivšoj SFRJ preselili smo se u Beograd. Čak osam godina posle toga nisam išao u Virovitcu. Ipak, posle dugo godina sam otišao i sada uglavnom, kada je pauza u septembru, svratim u Viroviticu da posetim baku, ujaka i ujnu koji i dalje žive tamo – kaže na kraju Goran Jagar i otkriva da je njegova, porodica, trenutno, jedina sa ovim prezimenom u Srbiji.

Naša najuspešnija veslačica svih vremena i prva koja je uspela da se domogne olimpijskih igara priča o svojim veslačkim počecima, protekloj sezoni i očekivanjima od predstojeće, planovima za budućnost…

Naše veslanje dugo je čekalo na nekog ko bi i u ženskoj seniorskoj konkurenciji bio pravi takmac na svetskoj sceni. Posle decenija iščekivanja 6. maja 1984. godine u Novom Sadu rođena je prva istinska zvezda ženskog srpskog veslanja. Sedamnaest godina kasnije Iva Obradović je prvi put sela u čamac i od tada pa sve do danas traje njena prelepa veslačka priča.

Iako je kćerka našeg poznatog veslača Dragana Obradovića koji je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka s velikim uspehom branio boje Jugoslavije Iva kaže da otac nije imao presudan uticaj da i ona uzme veslo u ruke.

– Do 17 godine sam se bavila folklorom, i do tada se nisam oprobala ni u jednom sportu. Tada se nešto prelomilo u meni. Sela sam u čamac i shvatila da je veslanje pravi sport za mene. Doduše, o ovom sportu sam sve najlepše godinama slušala od oca Dragana. Za razliku od većine ostale dece kojima su u detinjstvu čitane bajke ja sam od oca slušala razne dogodovštine sa njegovih raznih putovanja i nastupa na velikim takmičenjima. Bez obzira na to on nikada nije inicirao da krenem njegovim stopama. Relativno kasno sam odlucila da se okušam u veslanju, a čim sam zaveslala po prvi put ovaj sport me je pridobio  – priseća se svojih prvih veslačkih koraka Iva Obradović.

Da iver ne pada daleko od klade videlo se već 2004. kada je Iva, posle samo tri godine treniranja, došla do svoje prve medalje. U Poznanju osvojila je bronzu u skifu na Svetskoj regati za veslače do 23 godine, a samo godinu dana kasnije u istoj disciplini postala je svetska prvakinja na Planetranom šampionatu za seniore do 23 godine u Amsterdamu.

Ova zlatna medalja, kako kaže, joj je uz evropsko srebro u dubl skulu s Ivanom Filipović na Evropskom prvenstvu za seniore u Plovdivu prošle godine i plasman u finale skifa na Svetskom prvenstvu na Novom Zelandu 2010, najdraže dostignuće u dosadašnjoj karijeri. Naravno, ni šta ne može da poredi sa učešćem na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008, kada je ušla u istoriju našeg veslanja kao prva veslačica kojoj je pošlo za rukom da se domogne najveće sportske svetske smotre.

Iva Obradovic i Ivana Filipovic

– Takmičiti se na Olimpijskim igrama je za mene bila velika cast. Iako sam u Pekingu osvojila tek 11. mesto u skifu, sama činjenica da sam bila deo ovog događaja je bila ze mene veliki podstrek da nastavim dalje. Ove godine sam sve podredila veslanju i nadam se da ću zaveslati i na Igrama u Londonu 2012. Odlučila sam i da pauziram godinu dana na koledžu Berkli gde mi je ostalo još nekoliko ispita do diplome iz antorpologije, ne bi li se što bolje spremila, prvo za olimpijske kvalifikacije u Švajcarskoj u maju, a potom i, čvrsto verujem, nastup u Londonu.

Iva je prošlu takmičarsku sezonu počela nastupom u skifu na Svetskom kupu u Licernu koji je završila na 11. mestu. Taj, kako ističe, podbačaj je na neki način ubrzao odluku da zavesla s Ivanom Filipović u dubl skulu, o čemu se razmišljalo već neko vreme.

– Zbog školskih obaveza u Americi, i na regatama u Rusiji i Americi kasno sam se priključila pripremama reprezentacije, tako da nikako nisam uspevala da podignem formu na nivo iz 2010, koja je bila moja najuspešnija godina. Na Svetskom kupu u Lucernu sam u skifu bila 11. i taj plasman sam doživela kao određeni neuspeh. Ipak, to se pokazalo kao dobra stvar jer je na neki način dodatno doprinela odluci stručnog štaba da Svetsko prvenstvo na Bledu nastupim u dubl skulu sa Ivanom Filipović. To je kombinacija o kojoj smo već neko vreme razmišljali. Ivana o ja smo i u Americi nekoliko puta trenirale u dvojcu i dubl skulu ne bi li videle kako to sve funkcioniše. Već tada smo uvidele da bismo mogle da budemo dobra kombinacija s obzirom na sličan zaveslaj i brzinu. Definitivna odluka da zajedno zaveslamo doneta je na pripremama za Bled, a na samom takmičenju smo i dokazale da smo s pravom verovale u sebe. Odveslale smo odličnu trku u kvalifikacijama i direktno se plasirale u polufinale. Ipak, u naredne dve trke nismo bile na nivou s prve i ostale smo dve mesta ispod crte za “vizu” za London. Definitivno, nedostajalo nam je iskustva i jakih takmičenja da bismo možda već na Bledu ispunile olimpijsku normu. Takođe, nakon analize shvatile smo šta nam nedostaje i na tome smo radile u pripremama za Evropsko prvenstvo u Plovdivu. Tu je stigla nagrada u vidu srebrne medalje. Bile smo na visini zadatka. U finalu smo iza sebe ostavile Čehinje, koje su veslale finale na Bledu. Bolje od nas su bile samo Ukrajinke, četvrte s Bleda, i to za svega dve sekunde. Upravo u Plovdivu smo i definitivno shvatile da smo pobednička kombinacija i to nam je ulilo dodatno samopouzdanje ali i pokazalo šta nam je činiti u narednom periodu. U finalu Plovdiva za zlato nam je nedostajala brzina u prvih 500 metara i to je ono na čemu ćemo raditi u pripremama za nastupajuću sezonu.

Iva Obradovic

Pripreme su u punom jeku, a Iva ističe da sve ide u dobrom smeru.

– Trenutno veslamo u skifovima i zaista i Ivana i ja pokazujemo veliki napredak. Videćemo kako će sve izgledati kada sednemo u dubl skul ali ne treba sumnjati da ćemo biti maksimalno spremne za sve izazove koji nas očekuju. Mislim da ukoliko nastavimo ovim ritmom i ukoliko nas zaobiđu neke nepredviđene stvari bićemo vrlo blizu jednog od prva dva mesta na Olimpijskoj regati u Švajcarskoj koja donose “vizu” za London. Kako sada stvari stoje najveći konkurenti po mom mišljenju biće nam Amerikanke i Italijanke, koje su na Bledu nastupile u čevtercima, a koje su imale odlične rezultate u dubl skulu 2010. Naravno, tek u Švajcarskoj ćemo videti ko je došao s kojim snagama, jer nije isključeno da će se pojaviti neka nova posada koja će iznenaditi sve. U svakom slučaju sve što radimo sada podređeno je Igrama u Londonu, a trenutno i ne razmišljam o tome da možemo da ih propustimo – samouverena je Iva.

Ivi je ostala još godina da bi stekla fakultetsku diplomu u Americi gde studira na Berkliju. Nema ni najmanju dilemu šta nakon diplomiranja.

– Trenutno sam popuno fokusirana na veslanje i Igre u Londonu. Naravno, negde mi u glavi stoji i ta poslednja godina na Berkliju. Kada diplomiram gotovo sigurno ću se vratiti u Srbiju i potpuno ću se posvetiti veslanju, a o bavljenu antopologijom koju studiram o tom – potom – kaže na kraju Iva Obradović, najbolja sportiskinja Novog Sada u 2011. i najbolji sportista Vojvodine za prošlu godinu zajedno sa Ivanom Filipović.

OKVIRI

U veslanju moraš da daš celog sebe

Bez namere da umanji specifičnost ostalih sportova Iva Obradović za veslanje smatra da je jedan od najzahtevnijih sportova:

– Veslanje je sport kojem, zarad uspeha, moraš da se posvetiš u potpunosti. Iako takmičarska sezona traje samo tri meseca, veslači treniraju “punom parom” tokom cele godine, a pogotovo zimi kada se praktično najviše brusi forma. Da bi postigao dobar rezultat u veslanju neophodno je da upotrebiš sve svoje fizičke i psihičke resurse. Nikada nema opuštanja. I sama tehnika zaveslaja nije konstantna kategorija, lako se kvari a neretko se desi da jedan dan odveslaš idealno a da već narednog dana muku mučiš sa tehnikom. Sve u svemu, veslanje je jedan od najzahtevnijih sportova, u svakom smislu. Treninizi su spartanski a put do uspeha pakleno težak.

Knapkova i Nejkova ispred svih

Zbog svih specifičnosti veslanja i posvećenosti koju mora da ima svaki takmičar Iva Obradović ceni i poštuje svaku veslačicu. Ipak, posebno je izdvojila dve veslačice.

– Od veslačica s kojima sam imala priliku da se takmičim posebno cenim olimpijsku pobednicu iz Pekinga Bugarku Rumijanu Nejkovu i Čehinju Mirku Knapkovu. To su, po mom mišljenju, dve najbolje skifistkinje na svetu.

Reprezentativac Srbije priča o teškim trenucima bez veslanja, neizmernoj zahvalnosti selektoru Nebojši Iliću na poverenju i novoj šansi, životu u Americi, večitom rivalstvu Berklija i Vašingtona koje je poredio sa rivalitetom Zvezde i Partizana, San Francisku koji ga je ostavio bez daha, životnoj raskrnici prema kojoj nepovratno ide…

Jovan Popović (rođen 11. maja 1987) pripada plejadi srpskih veslača koji su sredinom prve decenije novog milenijuma u velikom stilu zakoračili na svetsku scenu. Kao rođeni Beograđanin bez obzira na široku paletu raznih sportova u glavnom gradu odlučio je da 1997, kao desetogodišnjak, počne da trenira veslanje u kojem je, gotovo neprekidno, već deceniju i po.

Nakon izuzetno uspešnih epizoda u mlađim kategorijama svoj veslački dar je počeo da pokazuje i u seniorskoj konkurenciji. Ipak, kada se očekivalo da zasija punim sjajem povreda ga je odvojila od čamca. Dve godine ga nije bilo u reprezentaciji, ali uprkos tome, selektor veslačke reprezentacije Srbije Nebojša Ilić nikada nije izgubio veru u njegov kvalitet. U februaru ga je posetio u Americi, gde studira na prestižnom koledžu Kalifornija Berkli, i tada je skovan plan o njegovom „kambeku“.

– Iza mene je težak period. U veslanju sam od desete godine. Reprezentacija je postala deo mene, ali nažalost nisam mogao da branim boje nacionalnog tima gotovo dve godine. Tek tada sam izgleda shvatio koliko mi je sve to značilo, i pripreme i takmičenja. Dugo sam se oporavljao od povrede, a nakon toga sam pokušao da se polagano vraćam u formu trenirajući na koledžu. Ipak, pokazalo se da tako dugo neću dostići nivo koji sam imao uoči povrede. Selektor Nebojša Ilić me je posetio u febuaru i tada smo se dogovorili da se vratim u državni tim. Bez razmišljanja sam prihvatio da pauziram godinu dana na koledžu da bih se potpuno posvetio treninzima jer sam kipeo od želje da se vratim u svoj veslački element – kaže na početku Đani.

Nakon sezone u Americi na raspolaganje reprezentaciji stavio se 6. juna. Kako ističe s početka mu je bilo izuzetno teško da se prilagodi novom-starom sistemu treninga.

Jovan popović i Nebojša Ilić

– Tek kada sam došao u Srbiju i kada sam počeo sa treninzima shvatio sam koliko sam izašao iz forme. Bilo je očigledno da sam stagnirao u Americi jer sam se teško prilagođavao na nove trenanžne zahteve. Ipak, znao sam svoj cilj i ništa mi nije teško padalo. Niko od reprezentativaca nije bio načisto kako će izgledati sama sezona, ko će s kim veslati. Posle zagrevanja u skifu, seo sam u dvojac i prvi važan ispit imao sam na Svetskom kupu u Lucernu gde sam veslao u paru sa Aleksandrom Filipovićem. Nismo prošli dobro što je bilo možda i očekivano s obzirom na neiskustvo i na kratak period koji smo imali za uveslavanje. Nakon Lucerna desio mi se još jedan peh. Operisao sam umnjake, došlo je do komlikacija, tako da sam morao neplanirano da pauziram nekoliko dana duže. Selektor je odlučio da me na pripremama za Svetsko prvenstvo u dvojcu bez kormilara upari s Nikolom Stojićem, s kojim sam poslednji put veslao 2006. i to u četvercu. Bili smo solidni na pripremama, ali nismo bili načisto šta možemo na Bledu. Ipak, nadljudskim naporima uspeli smo da ostvarimo prevashodan cilj i da obezbedimo Srbiji „vizu“ za Olimpijske igre u Londonu. Samo ja znam koliko mi je bilo teško na Bledu. Imao sam nekoliko neprespavanih noći baš iz razloga što nisam imao samopouzdanje jer sam i dalje bio daleko od forme. Ipak, na kraju je sve prošlo dobro, a potvrda da smo Stojić i ja dobra kombinacija usledila je na Evropskom prvenstvu u Plovdivu gde smo osvojili bronzu – smatra Popović.

Pripreme za narednu, olimpijsku, godinu su odavno počele. Pršti na sve strane. Svi reprezentativci, uključujući i Popovića, su sa velikim motivom ušli u borbu za mesta u srpskoj veslačkoj reprezentaciji za London kojih trenutno ima šest.

Jovan Popovic i Nikola Stojic

– Nakon teške povrede i duge pauze jedan od glavnih motiva da se potpuno vratim veslanju bilo je to što sam želeo da nastupim na olimpijskim igrama, koje su san svakog sportiste. Svakako da je mogućnost da učestvuješ na najvećoj sportskoj smotri dodatni motiv za sve nas u reprezentaciji. Naporno treniramo, i u razgovoru između sebe niko ne pamti da smo ikada ovako pripremali. Između nas, pak, vlada zdrava konkurencija, bodrimo se međusobno i zaista je milina raditi u takvoj atmosferi. Ko će od nas na kraju zauzeti mesto u olimpijskom timu zavisiće od svakog ponaosob. Što se mene lično tiče imam ogromnu obavezu prema selektoru Iliću, koji mi je pružio veliku šansu da se vratim u državni tim, ali i prema ostalim momcima jer moram da potvrdim svoje mesto ovde. Takođe, imam obavezu pružim i više od svog maksimuma i prema samom sebi da jer sam uzeo godinu dana pauze na koledžu, ostavio iza sebe svoj dosadašnji način života na koji sam se prilagodio u Americi, i došao ovde s jednim jedinim ciljem – da se potpuno vratim veslanju koje je bilo i ostalo važan deo mog života – kaže Popović i dodaje.

– Verujem u to što radim. Prihvatam pohvale i kritike stručnog štaba sve s željom da budem među odabranim za London, a nadam se mi poći za rukom da predstavljam Srbiju na Igrama 2012, pogotovo što su mi izmakle igre u Pekignu. Nema sumnje da je i samo učešće na olimpijskim igrama vrhunac karijere svakog sportiste. O tome su mi govorili i sam selektor Ilić, koji je do sada predvodio na olimpijskim igrama nekoliko naših posada, ali i Majk Teti koji me je trenirao u Americi, inače selektor SAD, koji je imao čast i da njegove posade osvoje olimpijsko zlato. Posebu draž olimpijskim igrma, makar kada je veslanje u pitanju, daje to što na njima uvek ima mnogo iznenađenja pa gotovo sve posade koje se kvalifikuju imaju šansu i za medalju. Jednostavno, olimpijska godina je uvek specifična. Dešavalo se da posade koje su dominirale tri godine pred Igre na njima potpuno podbace, i obratno. Naš selektor je u nekim izjavama pre početak priprema kazao da ćemo ići na medalju u Londonu tako da nema razloga da ne verujemo da imamo i kvalitet za to. Lično mislim da je krajnje vreme da riznici mnogobrojnih odličja sa velikih takmičenja dodamo i jedno olimpijsko.

Popović je jedan od mnogobrojnih veslača koji su nakon završene srednje škole odlučili da nastave obrazovanje u Americi. Studira marketing na univerzitetu Kalifornija Berkli, a najveću zahvalnost da pohađa ovaj prestižan koledž duguje upravo veslanju.

– Zahvaljujući postignutim rezultatima u veslanju dobio sam poziv da budem stipendista ovog koledža. Nakon položenih testova obreo sam se u Americi. Smatram da je to što baveći se veslanjem imaš mogućnost da dobiješ ovako kvalitetno obrazovanje jedan od najvećih dobiti bavljenja ovim sportom, naravno uz sve ono što donosi i nastup za nacionalni tim, koji je nešto posebno za svakog od nas ponaosob. Godina na Berkliju košta 55.000 dolara i to retko ko može sebi da priušti. Ja sam zahvaljujući veslanju ipak sebi obezbedio ulaznicu na ovaj univerzitet – istakao je Popović.

jovan Popović u osmercu Berklija

Po njegovim rečima studiranje u Americi mu je mnogo dobro došlo i to iz više razloga:

– Ja sam u Ameriku otišao godinu i po dana nakon završene srednje škole pošto sam pauzirao to vreme posvetivši se veslanju. Odlaskom „preko bare“ prvi put u životu sam se odvojio od porodice što me je nekako primoralo da ubrzano sazrim i da se osamostalim. Živim u iznajmljenoj kući van samog kampusa sa još petoricom veslača sa mog koledža. Apsolutno se sami staramo o sebi i moramo da mislimo o svim detaljima. Takođe, odlaskom u Ameriku proširio sam svoje vidike, video šta sve u svetu postoji, upoznao druge kulture i spoznao neki apsolutno drugi način života. Doduše, sam period prilagođavanja u jednoj hiljada kilometara udaljenoj zemlji meni je bio znatno olakšan budući da na istom koledžu studira i moj mlađi brat, takođe veslač. Iako ne živimo na istom mestu i imamo malo vremena za viđanje, u Americi smo se dodatno zbližili iako smo i ovde bili dosta bliski. U svakom slučaju najiskrenije bih preporučio svakom ko dođe u priliku da ode na studiranje u Ameriku da to i iskoristi jer obrazovanje koje tamo može da dobije može da mu bude odskočna daska u životu.

Obaveze jesu ogromne, ali po Popovićevim rečima, dan je potpuno ispunjen i sadržajan tako da ne osetiš vliki napor, pogotovo kada se lepo organizuješ, na šta su uostalom i prinuđen.

– Dan počinje u 6 ujutru, kada odlazimo na jutarnji trening a pošto je staza daleko od samog kampusa imamo organizovan prevoz koji nas odvozi do trening centra i vraća na kampus. Nakon jutarnjeg treninga idemo na predavanja koja traju do otprilike 15 časova kada se ponovo vraćamo na stazu i imamo popodnevni trening. Kući stignemo oko 19 časova, i sutra sve ispočetka. Naravno, dođe dan kada ne možeš da otvoriš oči od umora ali vremenom se na sve navikneš. Nedelja je slobodan dan i tada puniš baterije. Iako deluje da je sve pretrpano i preobimno to nekako ni ne osetiš pošto si preokupiran obavezama. Sam sistem studiranja je takav da, pogotovo nama s ovih prostora, nije težak. Na samim predavanjima, koja su jako zanimljiva, mnogo toga možeš da naučiš i uz određeni rad kod kuće vrlo lako možeš da polažeš ispite. Takođe, i sami treninzi nisu ni približno naporni kao oni koje imamo u reprezentaciji.

Popović „podvlači“ da je veslanje je izuzetno popularan sport na američkim koledžima.

– Veslači su izuzetno poštovani sportisti na svim koledžima. Iako je ovo po klasifikaciji individualan sport u Americi se veslanje doživljava kao timsko nadmetanje. Na Berkliju postoji 50 veslača i svi mi se borimo za mesta u samo jednom osmercu, što je jedina disciplina na američkim koledžima. I sama takmičenja su krajnje zanimljiva. Pre nego što počnu svojevrsna prvenstva prvo Zapadne obale, a potom i cele Amerike, koledži odmeravaju snage u duelima, kada se na stazi nalaze samo dva čamca iz gostujućeg i domaćeg koledža. Zanimljiva tradicija jeste da svi članovi poraženog osmerca na kraju trke predaju majce sa svojim imenima pobedničkom osmercu i na taj način mu odaju priznanje za pobedu. Takođe, zanimljivo je da se i na samim šampionatima ovekovačeva samo pobednik. Iako se u finalima takmiči po šest čamaca samo pobednik dobija medalje dok su svi ostali poraženi, bez obzira da li su bili drugi ili šesti. Drugim rečima – samo se vrednuje prvo mesto što na neki način razvija pobednički mentalitet.

Dostignuća na sportskim borilištima se izuzetno prate, pa je rivalitet među koledžima ogroman.

– Gledajući celokupni sport najveći Berklijev rival jeste Stanford pošto se, poput, nas nalazi u zalivu San Franciska. Međutim, Stanford nikada nije imao jaku veslačku sekciju tako da je za nas uvek bio lak zalogaj. Ubedljivo najveći rival Berklija su veslači na koledža Vašington iz Sijetla. Taj rivalitet traje decenijama i može slobodno da se poredi sa rivalitetom Partizana i Crvene zvezde. Kada imamo duel sa ovim koledžom, bilo kod nas ili kod njih, dolazi veliki broj bivših veslača da bodre svoj tim. Takođe, medijski je izuzetno ispraćeno a postoji čak i televizijski prenos. Jednostvano, kada postaneš veslač Berklija nekako odmah poželiš da pobediš Vašington jer je to najslađa pobeda.

Na Berkliju je oko 700 sportista i svi se oni međusobno uvažavaju, bodre i druže.

– Sportskom sekcijom na Berkliju rukovodi jedan sektor koji zna tačan kalendar svih takmičenja i na vreme obaveštava kada se koji sportisti takmiče. Veslači organizovano idu razne utakmice a i ostali sportisti dolaze nas da podržavaju. Atomsfera na stazi je uvek odlična, a u samom finišu trke zna da bude i do 700 navijača. Inače, svi sportisti su popularni, uključujući i veslače. To što si jedan od 700 sportista na koledžu odmah te odvoji od ostalih 30.000 studenata koliko u svakom trenutku studira na Berkliju.

Ako se dobro organizuješ imaš i slobodnog vremena, koje Popović najviše voli da troši za obilaženje raznih znamenitosti.

– Na 20-tak minuta sam vožnje vozom od San Franciska koji je, mogu slobodno da kažem, jedan od najlepših svetskih gradova u kojima sa boravio. San Francisko se nalazi u jednom ogromnom zalivu a ima mnogo autentičnih mesta koje uživam da posećujem. Naravno, jedna od stvari koje sam odmah posetio i prešao ga jeste i čuveni most “Golden Gejt” koji je zaista impresivan. Inače, do odlaska u Ameriku ovaj grad sam video samo na filmovima, a tek kada sam u njemu boravio shvatio sam koliko na filmovima ima montaže budući da su neka mesta prikazana znatno bližim nego što i zaista jesu. Inače, moje omiljeno mesto jeste jedna tvrđava koja je nikla za vreme Drugog svetskog rada i s koje ti se s jedne strane pruža pogled na čitav San Francisko a sa druge na okean. Često odem tamo jer je reč o jednom o najlepših vidikovaca. Od ostalih američkih gradova do sada sam uspeo da obiđem San Dijego, Los Anđeles, Sijetl i Boston. Svaki grad je priča za sebe. San Dijego i Los Anđeles su dosta slični. Sijetl je malo hladniji pošto se nalazi severnije, dok je Boston jedan od najevropskih gradova u Americi i nekako najsličniji Beogradu.

Popoviću je do kraja studija ostalo još godinu dana, a za njega “pitanje za million dolara” jeste šta posle toga.

– Nekako se bližim velikoj prekretnici u životu kada ću morati da odlučim gde i šta dalje. S jedne strane mnogo sam uložio napora da bih otišao u Ameriku i truda na studiranju da bih olako nakon završetka studija okrenu leđa i vratio se kući bez i da probam da nađem posao i da pokušam da se ostvarim u Americi na polju za koje sam se obrazovao. Takođe, u godinu dana sam u vezi sa jednom Amerikankom. S druge strane svestan sam da bi u tom slučaju morao da ostavim iza sebe veslanje bez kojeg trenutno ne mogu da zamislim život. Međutim, kada god sam bio u Srbiji, zbog ogromnih obaveza u veslanju, bio sam takoreći pod staklenim zvonom tako da i nisam istražio sve mogućnosti koje se ovde pružaju. U svakom slučaju očekuje me teška odluka, o kojoj ne želim da razmišljam u ovom trenutku jer ću šta god da odlučim žaliti zbog toga što sam nečega morao da se odreknem – kaže na kraju Popović.

Gensek VSS priča o svojih 15 godina provedenih na ovoj funkciji, zahtevnoj predolimpijskoj 2011. i još zahtevnijoj olimpijskoj 2012, pripremama za prvi Svetski kup koji će biti održan u našoj zemlji, kapitalnim projektima VSS, zbog čega je veslanje postalo akademski sport…

Srpsko veslanje je prošlo ogroman razvojni put u poslednje dve decenije. Od raspada bivše SFRJ ovaj sport je u našoj zemlji morao da krene praktično od nule, budući da je njegovo uporište bilo smešteno u nekim drugim jugovslovenskim republikama. Uprkos tome, predanim i fanatičnim radom čitave organizacije, srpsko veslanje je danas postalo jedan od najuspešnijih i, u svakom smislu, jedan od najorganizovanijih sportova u Srbiji.

Pored toga što nas naši veslači svake godine obraduju sa mnogrobrojnim medaljama sa najvećih svetskih takmičenja i uslovi za bavljenjem ovim sportom iz dana u dan postaju sve bolji i bolji. U infrastrukturnom smislu napravljen je neviđen pomak, a projekti koju su sa velikim uspehom pokrenuti dovoljan su garant da će srpsko veslanje i u budućnosti biti sport kojim ćemo se ponositi.

Nebojša Jevremović, generalni sekretar veslačkog saveza Srbije, ovu funkciju obavlja čak deceniju i po, a jedan je od najdugovečnijih genseka u našem sportu. Bivši veslač odmah otkako je okačio veslo o klin postavljen je na izuzetno važno mesto budući da je za ovih 15 godina bio jedan od glavnih izvođača radova u svojevrsnom projektu razvoja i afirmacije srpskog veslanja.

Intervju s popularnim Nebicom počinjemo pitanjem kako je zadovoljan sezonom koja je za nama, gledajući iz organizacionog ugla?

– Sezona je bila zahtevna, kao što je uostalom svaka u veslanju budući na obiman kalendar domaćih i međunarodnih takmičenja. Godinama unazad smo navikli na ubitačan ritam i svojski se trudimo da budemo maksimalno efikasni sa optimalnim brojem ljudi koji radi u Savezu. Nažalost, posao se iz godine u godinu komplikuje najviše zbog administrativno-birokratskih zahteva svih strukutra koje su pak normalne za ovo današnje vreme i svesni smo da moramo da im se prilagodimo i ispunimo. Iako je bilo olovno teško na zadovoljstvo svih uspeli smo sve da završimo na vreme a nadam se da će to biti i u budućnosti.

Ova sezona je, pak, bila specifična i iz razloga što je bila predolimpijska. Na našu veliku sreću povećava se broj vrhunskih veslača koja imamo. Pamtim vreme kada smo imali dvojicu, trojicu takvih veslača, a danas ih je između 10 i 20. To, samim tim, povećava posao svima nama u Savezu ali ga sa uživanjem obavljamo. Na Svetskom prvenstvu na Bledu imali smo čak 14 takmičara, a uz veliku podršku Ministarstva omladine i sporta, koji je najveći finansijer naših redovnih programa, ove godine smo imali i ogromnu finansijsku potporu od Olimpijskog komiteta Srbije pošto je dobar deo sredstava obezbeđen iz projekta „London 2012“. Zahvaljući i tome seniori su imali zaista jedne optimalne uslove za rad.

Sve u svemu, teško jeste, mnogo se radi, ali postoji jedna ogromna satisfakcija kako u rezultatskom smislu tako i u tome da je sve završeno na vreme, a da su obezbeđeni maksimnalni uslovi za rad u ovom trenutku. Sami uslovi koje smo obezbedili našim veslačima su gotovo uz rame nekim malo razvijenijim zemljama od naše i to je ogromna stvar ako se zna u kakvim nemogućim uslovima smo nekada trenirali i kakve su žrtve tada naši veslači morali da podnesu ne bi li postigli dobre rezultate.

Pored svega ovoga pošto se Savez bavi i celokupnim veslanjem u Srbiji koji podrazumeva i organizaciju domaćih i međunarodnih takmičenja možemo da budemo zadovoljni činjenicom da smo s velikim uspehom održali sva takmičenja pod našom ingerencijom. Posebno bih istakao „Internacionalnu regatu – Trofej Beograda“ koja je ove godine okupila rekordnih 200 stranih takmičara i koja je, i uz veliku podršku samog Grada, pokazala da se razvija u pravom smeru.

Uprkos svepristunoj finansijskoj krizi Veslački savez Srbije nikada nije javno zakukao, što je čest slučaj u ostalim našim savezima. Šta više pored toga što obavljate redovne aktivnosti uspeli ste da pokrenete i dva velika razvojna projekta kao što su „Indetifikacija mladih talenata“ i gradnja Nacionalnog veslačkog centra na Srebrnom jezeru. U čemu je tajna uspeha VSS?

– Mislim da je sve stvar unutrašnje organizacije. Najveći deo sredstava koje VSS dobija iz budžeta, od sponzora i od donacija ide na redovne programe za same sportiste tj. na pripreme i učešća na takmičenjima i obnovu opreme. Unutrašnjom organizacijom smo uspeli da sa minimalnim brojem ljudi sve to uspemo da pokrijemo, ali uz velike žrtve svih ljudi koji su uključeni u rad. Ipak, svi mi smo fokusirani na neki viši cilj i kada je tako ni ne pomišljamo da kukamo već se trudimo da svi damo svoj makisimum. Sa razvojem veslanja iz godine u godinu i mi svi pojedinačno napredujemo i to je velika nagrada za sav trud koji ulažemo.

Ostali projekti iznikli su od ljudi koji su direktno uključeni u ovaj sport i koji su smislili način da ga podignu na viši nivo.  „Indetifikacija mladih talenata“ jeste jedan od takvih projekata koji je počeo sa realizacijom pre šest godina i koji i dan-danas živi. Jednostavno, želja nam je bila da pronađemo veoma talentovanu decu koja su spremna da se bave veslanjem i da sistemom selekcije dođemo do vrhunskih takmičara. Zahvaljujući, pre svega, našim trenerima koji su pokazali umeće da omirišu veliki potencijal mi danas imamo slučaj da dovodimo decu u Beograd koja su već selektovana i da veliki broj njih posle nekoliko godina rada postigne zavidan rezultat i u seniorskoj konkurenciji. Najbolji primer toga su Đerić i Vasić koji su posle samo pet godina treniranja došli u priliku da učestvuju na olimpijskim igrama, a siguran sam da će njihovim stopama krenuti i mnogi drugi klinci.

Takođe, u nameri da uslove za naše sportiste podignemo na još viši nivo, budući da sa našom bazom na Adi Ciganliji imamo problem pošto ne možemo da je koristimo u toku leta, prinuđeni smo da izmeštamo ceo takmičarski pogon van Beograda. Pre desetak godina napravili smo trening centre u Kniću na Gružanskom jezeru i na Srebrnom jezeru. Ipak, pošto nam je iz godine u godinu rastao broj takmičara morali smo da se pozabavimo i infrastrukturom na ovim jezerima. Prošle godine smo pokrenuli akciju da na Srebrnom jezeru napravimo Nacionalni veslački centar koja je našla da odobravanje Ministarstva omladine i sporta tako da je gradnja već krenula a previđen završetak je na proleće. Izgradnjom ovog kapitalnog objekta za veslački sport u Srbiji, pored Beograda, dobićemo još jednu jaku bazu i tako ćemo uslove za bavljenje ovim sportom podići na mnogo viši nivo.

Srećni smo i zbog činjenice da se veslačka infrastuktura poboljšava i na nivou klubova, budući da će Danubius uskoro dobiti nov objekat. Klub koji je osnovan 1885. sada će najzad dobiti prave uslove za rad i jednu modernu zgradu kojom bi mogli da se ponose i klubovi iz Zapadne Evrope. Imamo naznake da će stopama Danubiusa krenuti i neki ostali klubovi, pogotovo što mnogi klubovi na svoje ime imaju određenu površinu zemlje koja izlazi na jezero pa su samim tim interesantni za investitore koji imaju interes da ulaganjem u njihovu infrastrukturu pokušaju da to povrate kroz turizam.

Naredna sezona će biti posebno veliki izazov za VSS. Pored svih tekućih obaveza organizovaćemo, prvi put u istoriji, i Svetski kup. Kako idu pripreme za ovaj događaj?

– Kao i u svakoj olimpijskoj godinu svetski veslački kalendar je malo promenjen pa će se sve održavati ranije za jedno tri nedelje. Prvi svetski kup koji će biti održan na Savskom jezeru od 3. do 6. maja biće prva prava proba za sve posade koje će se takmičiti na Igrama, a takođe i poslednja velika proba za čamce koji još nisu izvadili „vizu“ za London i koji će to pokušati da urade na kvalifikacionoj regati u Švajcarskoj koja će se održati 18 dana kasnije. Svetski kup je nesumnjivo najkvalitetnije veslačko takmičenje koje će se održati u Beogradu. Naš glavni grad je bio domaćin Svetskog juniorskog prvenstva 1978, Svetskog prvenstva za seniore do 23 godine 2003. i Svetskog studenskog šampionata, pet godina kasnije. Ipak, predstojeći Svetski kup u svakom smislu ne može da se poredi da pomenutim. Očekujemo preko 1.000 veslača iz svih zemalja sveta. Ogroman posao, ali smo ozbiljno i na vreme pristupili celoj priči. Organizacioni komitet radi punom parom, imamo već 500 rezervisanih mesta u hotelima i nadamo se da će Beograd i sam Organizacioni komitet položiti ispit jer nameravamo da se potom kandidujemo i za organizaciju nekog većeg takmičenja. Takođe, posebno nam je drago što smo Svetski kup u Beogradu iskoristili da zaokružimo veslačku infrastrukturu koja je trebalo da se završi za Univerzijadu ali je nažalost tada sve bilo odloženo jer je veslanje skinuto sa programa. Sada smo sve komletirali i mogu slobodno da kažem da u budućnosti imamo sve uslove za organizaciju svih veslačkih takmičenja na našoj regatnoj stazi na Adi Ciganliji koja nikoga nije ostavila ravnodušnim. Jednostavno, retke su veslačke staze u svetu koje su, poput naše, tako blizu centra grada, a opet u tako lepom ambijetnu.

Koliko ima prostora da VSS i zaradi od organizacije Svetskog kupa?

– Kao što je slučaj i sa svim ostalim sportovima i u veslanju vlasnik samog takmičenja jeste Svetska organizacija, u našem slučaju FISA, tako da ona raspolaže svim marketinškim pravima koja sama po sebi donose najveću zaradu. Postoji jedan deo koji se tiče domaćih sponzora i koji je prilika da se nešto zaradi, ali s obzirom na velike troškove, u veslanju kada su u pitanju velika takmičenja odlično je ako se postigne to da se bude na pozitivnoj nuli. Ono što mi očekujemo jeste da našom ekonomskom logikom i racionalnim baratanjem sa novcem ostane nešto što će se uložiti u opremu. Veslački čamci su nenormalni skupi, koštaju i desetak hiljada evra, a potrošan su materijal. Pokušaćemo da uštedama na svim stranama osvarimo neki profit koji bismo uložili u kupovinu novih čamaca u želji da ostanu zalog za buduće generacije.

Za sada imamo dve kvalifikovane posade za Olimpijske igre u Londonu, a pored njih veslanje će predstavljati i sudija Saša Verbič. Koliko su Igre 2012. prilika za dodatnu afirmaciju srpskog veslanja?

– U veslanju je olovno teško doći od Igara, a mi već imamo šestoricu kvalifikovanih olimpijaca. Očekujemo da će se taj broj možda i uvećati nakon kvalifikacione regate u Švajcarskoj. Pripreme za Igre u Londonu u sportskom smislu idu po planu. Obezbedili smo maksimalno dobre uslove u odnosu na ono što trenutno možemo. Držimo se oprobanih recepata i mesta gde smo i do sada sporvodili pripreme. To su Crna Gora, Italija i eventualno Turska, a potom na proleće i naše baze u Srbiji. Jedan deo bazičnih priprema će biti verovatno i na Bledu, a same završne možda i u nekom mestu bliže same Velike Britanije. Što se tiče rezultata Olimpijske igre su u takmičarskom smislu nešto posebno. Neretko dođe do iznenađenja, a sigurni smo da će naš stručni štab, kao i do sada, napraviti odličnu kombinaciju. Naravno, ne gajimo iluzije. Sve zemlje koje će imati posade u Londonu su izuzetno kvalitetne i ozbiljno se pripremaju. Svi su ubacili u šestu brzinu. Nadam se će naše posade ostvariti dobar rezultat. Obećavati medalju, pogotovo iz moje pozicije, nije primereno. Lično bih bio prezadovoljan kada bismo se plasirali u finale, a posle toga šta god bude.

Inače, iduća sezona za nas je mnogo značajna i zbog mlađih kategorija. Imamo veoma talentovanu juniorsku reprezentaciju u koju smo mnogo uložili. Sredstva koja smo dobili od Olimpijskog komiteta za pripreme seniora u 2011. Omogućila su nam da veći deo redovnih sredstava usmerimo na podmladak tako da smo na svim takmičenjima u 2011. učestvovali sa velikim brojem posada. Naši mladi veslači su tako stekli dragoceno iskustvo, veliki broj njih i sledeće godine će se takmičiti u juniorskoj konkurenciji, pa s pravom očekujemo da odu korak napred u odnosu na 2011. i da u 2012. budu još uspešniji.

Veslanje je jedini sport koji ima epitet akademski, budući da svi veslači pored profesionalne karijere ne zapostave obrazovanje. Kako objašnjavate taj fenomen?

– Sugurno jedan od razloga je i to što su svi veslači svesni činjenice da bavljenjem ovim sportom ne može da se osigura egzistencija pa samim tim ne smeju i ne žele da zapostave obrazovanje. Takođe, i sami treneri u klubovima i selektori u reprezentaciji svojski se trude da kod svih veslača pored odgovornosti za bavljenje sportom usade i odgovornost prema školovanju. Naposletku moram da istaknem i to da je veslanje jedan od najrazvijenijih i najpopularnijih sportova na nekim od najboljih američkih koledža. Mi smo sa njima ostvarili odličnu saradnju i to na obostrano zadovoljstvo. Naši veslači, i to samo oni koji ispune ne baš lake kariterijume, imaju mogućnost da obezbede sebi stipendiju na nekom koledžu gde pored školovanja mogu da se bave veslanjem. Ovo je za srpsko veslanje bila i ostala izuzetno važna saradanja, pogotovo devedesetih godina, kada kod nas nisu postojali adekvatni uslovi za treninge. Odlazeći u Ameriku naši veslači su pored lične koristi na neki način ostvarivali i dobit za sam Savez jer su tamo trenirali i vraćali se u zemlju gde su branili boje nacionalnog tima. Međutim, u našoj zemlji su se iz godine u godinu poboljšavali uslovi za treninge i mogu slobodno da kažem da je nivo veslanja kod nas prestigao nivo veslanja na američkim koledžima. Iako je odlazak u Ameriku i dalje jedna od opcija za naše veslače kada završe srednju školu, pogovoto iz razloga što tamo završavaju prestižne koledže i samim tim imaju odličnu preporuku za posao nakon veslačke karijere, u poslednje vreme sve je češći slučaj da reprezentativci nastave školovanje u Beogradu baš iz razloga što smatraju da će ovde brže i bolje napredovati kada je samo veslanje u pitanju. Ono što mene posebno raduje jeste činjenica da svi naši veslači koji završe školovanje u Americi i dalje imaju jak sportski motiv da se vrate ovde i da nastave da treniraju i nastupaju za našu zemlju u nameri da postignu rezultat za koji misle da imaju kvalitet. Fenomenalna stvar je i to što je država prepoznala potrebu da nagradi svaki rezultat i samim tim dala još jedan motiv za svakog srpskog sportistu.

U veslanju ste ceo život, a na funkciji generalnog sekretara VSS punih 15 godina. Kakav je osećaj kada znate da ste bili deo ekipe koja je uspela da za ovo vreme od veslanja, i u rezultatskom i u infrastrukturnom smislu, napravi jedan ozbiljan i organizovan sport?

– Pre nekih 15 godina smo shvatili šta nedostaje veslačkom sportu u Srbiji. Nakon raspada SFRJ veslanje u Srbiji je dovedeno na klupski nivo i klubovi su bili ti koji su prvi povukli. Dobrom selekcijom i fanatičnim radom ostvarili su odlične rezultate imajući u vidu infrastukturu i opremu koju su imali. To je bio neki prvi korak, a medalje smo počeli da osvajamo u kontinuitetu od 1995. Nakon toga prepoznali smo šta najviše nedostaje i u poslednjih 10 godina smo slagali kockicu po kockicu. Uspeli smo da nađemo i da uložimo jako puno novca u neophodnu opremu i objekte. Uspeli smo da uspostavimo nekoliko trenažnih centara u Srbiji. Lepo je razmišljati šta je sve urađeno, ali se ne zadovoljavamo time. Uvek može još više i bolje i svi u Savezu tako razmišljamo – kaže na kraju Nebojša Jevremović.

Trebinjac Radoje Đerić (20) priča o svom meteorskom usponu u sportu zahvaljujući projektu VSS „Indetifikacija mladih talenata“, teškom ali uspešnom prilagođavanju na život u Beogradu, protekloj sezoni i očekivanjima od naredne, olimpijske, godine, oduševljenju koncertima na Beogradskoj filharmoniji, bratu Mirku koji je krenuo njegovim stopama…

Dana 31. avgusta 2006. prvi put u životu je seo u čamac. Tačno pet godina kasnije na Svetskom prvenstvu u Bledu u četvercu bez kormilara izveslao je fantastičnu trku kojom se plasirao u polufinale ovog takmičenja i tako širom otvorio vrata Olimpijskih igara, a samo četiri dana kasnije petim mestom u B finalu i overio „vizu“ za London. Meteorski uspon koji se retko viđa u sportu i u koji ni on sam nije verovao kada su mu zime 2006. na veslačkoj animaciji u Trebinju predstavnici Veslačkog saveza Srbije (VSS) rekli da traže talente za Igre 2012.

Njegovo ime je Radoje Đerić, 28. decembra će napuniti tek 20 godina, iza sebe ima samo petogodišnji staž u veslanju, ali i rezultate kojim bi mogli da se podiče i mnogo stariji takmičari.

Te zime 2006. projekat VSS „Indetifikacija mladih talenata“, koji je tek počeo sa realizacijom i uz podršku Ministarstva omladine i sporta, odveo je predstavnike srpskog veslačkog sporta u Trebinje. Iz škola u ovom gradu među mnogobrojnim klincima koji su želeli da se okušaju na ergometru našao se i 14-godišnji Đerić. Čim je seo za „mašinu“ za srpske veslačke stručnjake nije bilo velike dileme – odmah su ga indetifikovali za potencijalog reprezentativca.

– Pre veslanja sam se okušao u mnogim stvarima – plivanju, fudbalu, folkloru. Ipak, od rođenja su me stalno privlačili novi izazovi, a veslanje je bilo upravo nako nešto. U Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini ovaj sport gotovo da nije ni postojao, budući da je i sam Savez nedavno osnovan i primljen u Svetsku veslačku organizaciju. Želja za novim saznanjima me je privukla da odem na testiranja koje je u mom rodnom gradu organizovao Veslački savez Srbije. Kada su videli da imam potencijal obelodanili su da će najperspektivniji klinci dobiti priliku da odu na školovanje u Beograd i da će tamo početi ozbiljno da treniraju veslanje. Isprva sam mislio da je reč o nekoj šali, budući da mi je bilo neverovatno da će neko imati hrabrosti da maloletne klince odvede u velegrad kao što je Beogard i da tamo odgovara za njih u svakom smislu. Nastavio sam da treniram, doduše samo na ergometru, i onda je već u aprilu 2006. došlo pismo iz Veslačkog saveza Srbije u kojem je pisalo da sam izabran za program „Indetifikacija mladih talenata“ u okviru projekta „London 2012“. Nisam mogao da verujem šta se dešava. Međutim, kada su predstavnici VSS razgovarali sa mojom porodicom i pojasnili o kakov je ambicioznom projektu reč u prelomio sam. Došao sam u Beograd, upisao elektrotehničku školu „Rade Končar“ i počeo da treniram u Veslačkom klubu Partizan. Tako je sve počelo – kaže na početku Radoje Đerić.

Iako sportska priča Radoja Đerića deluje kao san u početku nije bilo tako. Kako kaže prvih šest meseci u Beogradu je prolazio kroz pravi pakao.

– Iz grada od 30.000 stanovnika, od kojih sam većinu poznavao, sa svega 14 godina sam došao u metropolu sa dva miliona duša, od kojih gotovo da nikog nisam znao. S početka je to bio, znam često da kažem, klasičan survivor (preživljavanje prim. aut.). U Trebinju sam znao svaki kutak, a u Beogradu nijednu ulicu. Bio sam smešten u internatu na Zvezdari, išao sam u školu na Paliluli, a trenirao na Adi. Dok nisam pohvatao gde je šta dešavalo mi se da budem totalno izgubljen. Jednom mi se desilo da prudužim autobusom desetak stanica jer nisam bio siguran gde da siđem. Takođe, treninzi su odmah s početka bili pakleni, obaveze u školi ogromne, a sve to sam morao da iznesem na svojim 14-godišnjim plećima. Nije bilo lako. Dešavalo mi se da kada se vraćam u internat posle napornog dana pomislim „šta mi je sve ovo trebalo“. Bio sam na ivici i da odustanem, ali ogromna želja za uspehom, ali i velika podrška koju sam dobijao od roditelja, ljudi iz Saveza, kao i iskusnih reprezentativaca Nikole i Ivana, pomogli su mi da istrajem. Takođe, moram da istaknem i veliku pomoć koju sam dobio od direktora škole „Rade Končar“ Momčila Stojanovića. Imao je sluha za moje ogromne obaveze u sportu, a mnogo mi je pomogao i svojim savetima koji se tiču života. Ipak, posle pet godina Beograd me je naučio mnogo toga, a nekako mi je sada postao tesan iako to nisam mogao ni da zamislim da će se ikada destiti kada sam 2006. došao u naš glavni grad – ističe Đerić.

Đerić je nekako pregurao period prilagođavanja na totalno novi način života. Kako posebno ističe, sve je postalo mnogo lakše i lepše, kada su krenuli rezultati. Oni su mu ulili ogromno samopouzdanje i neverovatnu snagu i pokazali da je na odličnom putu:

– U okviru programa „Indetifikacija mladih talenata“ bilo je mnogo momaka. Iz Trebinja četvorica, nekoliko iz Zvornika, Knića… Svi mi smo bili na istoj startnoj liniji i trebalo je da se izborimo za svoje mesto pod suncem. Gusto sito selekcije iz te prve grupe prošli smo Miloš Vasić i ja. Nas dvojica smo već 2007. postali balkanski kadetski prvaci u dubl skulu što je bio najbolji dokaz da stvarno vredimo. Godinu dana kasnije sam u četvercu sa kormilarom sa Milošem Vasićem, Lukom Đorđevićem, Miljanom Vukovićem i kormilarom Markom Mimićem osvojio visoko četvrto mesto na Svetskom prvenstvu za juniore u Lincu i peto mesto u dubl skulu sa Jovanom Jovanovićem na Svetskom prvenstvu za juniore u Brivu. Ipak, 2010. je nekako bila prelomna, pošto sam prvi put zaveslao u seniorskoj konkurenciji. Selektor Nebojša Ilić je odlučio da u toj sezoni napravi četverac bez kormilara a upario je jednu mladu postavu, s ciljem da godinu dana kasnije ona napade “vizu” za Igre u Londonu. Od početka Miljan Vuković, Goran Jagar, Miloš Vasić i smo pokazali da imamo sliučan zaveslaj i da možemo odlično da funkcionišemo. Prošle godine smo osvojili srebro na Svetskom kupu na Bledu i bili šesti na Evropskom prvenstvu u Montemoru o Velju, što su bili odlični rezultati.

Teški četverac je i u sezoni za nama dokazao kvalitet. Iako su izostala odličja prevashodan cilj je ispunjen – na Svetskom prvenstvu na Bledu je izvađena “viza” za London:

– Prošlu sezonu sam kako to i običaj nalaže za sve nas počeo u manjim čamcima iako je bilo očigledno da ću veslati u četvercu iz 2010. U dvojcu bez kormilara sa Miljanom Vukovićem bio sam drugi na regati u Zagrebu, a na istom takmičenju Vuković, Vasić Jagar i ja osvojili smo prvo mesto u teškom četvercu. Isti rezultat četverac je ponovio i na regati u Italiji gde smo ubedljivo trijumfovalu u finalu ispred četveraca Italije i Hrvatske, što je bio najbolji dokaz da ova posada izuzetno napreduje. Na svetskim kupovima u Minhenu i Lucernu smo bili sedmi, odnosno peti što su bili solidni plasmani. Pred Svetsko prvenstvo na Bledu nismo svi iz četverca bili fit pa nismo bili u mogućnosti da treniramo maksimalno u pripremama. Zbog toga smo možda na Bledu prošli i lošije nego što smo očekivali iako je 11. mesto i plasman na Igre u Londonu ogroman rezultat. Evropsko prvenstvo u Plovdivu nije merodavno pošto finalnu trku praktično nismo ni veslali, jer se Vuković razboleo. Isključivo zbog toga smo bili poslednji u finalu. Sve u svemu mogu da budem zadovoljan proteklom sezonom, pre svega onim što smo pokazali u veslačkom smislu iako smo u plasmanskom mogli da budu za trunčicu i bolji.

Pripreme za narednu, olimpijsku, godinu su počele. Đerić smatra da je ovaj period najbitniji za ishod sledeće, izuzetno, važne sezone.

– Iskustvo mi govori da u zavisnosti kako poseješ u zimskom period tako ćeš i da poženješ kada krene regatna sezona. Svi odreda moramo da damo svoj maksimum na bazičnim pripremama ukoliko želimo da postižemo dobre rezultate u trkama. S velikim motivom smo svi odreda krenuli u pripreme, pogotovo što su ulog Olimpijske igre u Londonu. Za sada imamo kvalifikovana dva čamca i borba za pozicije u njima je ogromna. Nadam se da ću svojim zalaganjem i kvalitetom izboriti za sebe mesto u olimpijskom timu, što mi je san otkako sam počeo da se bavim veslanjem. Učestvovati na Igrama je privilegija za sve svetske sportiste, a meni se evo ukazala ta prilika već posle pet godina bavljenja ovim sportom. Mislim da u Londonu možemo da napadnemo medalju. Lično se ne plašim nijedne svetske posade, jer smo u protekloj sezoni dokazali da imamo brzinu i kvalitet da se uhvatimo u koštac sa svima. Naravno priprema mora da bude na najvišem nivou i to kako na fizičkom tako i na psihološkom planu. Četverac je u protekloj sezoni u gotovo svim trkama pokazao da je uz rame svima, ali nekako smo uvek posusatajali u poslednjih 500 metara. Taj deo trke odlučuje fizička sprema, al i psihološki moment, koji ćemo, nadam se, podići na viši nivom – veruje Đerić.

Iako mu obaveze na treningu i na Fakultetu za menadžment u savremenom biznisu na Banovom brdu, gde trenutno živi u iznajmljenom stanu sa Milošem Vasićem, ne ostavljaju mnogo slobodnog vremena Đerić stalno teži da ga popuni na kvalitetan i zanimljiv način.

– Nisam od onih koji vole da sede kod kuće. Stalno sam za neku akciju i smišljam načine kako što sadržajnije da ispunim svaki dan. Beograd sam prešao uzduž i popreko. Često odem na neki koncert, a u poslednje vreme mi veslači smo česti gosti Beogradske filharmonije. Zaista se odlično provedemo na svim koncetrima Beogradske filharmonije ali ćemo uskoro verovatno da smislimo nešto novo.

Radoje ima i pet godina mlađeg brata Mirka, koji je krenuo njegovim stopama.

– I Mirko je u programu “Indetifikacija mladih talenata“. Došao je u Beograd i počeo da trenira veslanje. Ima svu moju podršku i savete kada god to traži. Ipak, da li će uspeti zavisi isključivo od njega. Mora da se privikne na svojevrsni spartanski način života koji, ako uspešno prođe, na kraju može mnogo toga da mu donese – kaže na kraju Radoje Đerić.